U poslednjih nekoliko decenija, sve su češći slučajevi u kojima žene sa rutinskih ginekoloških pregleda izlaze pomalo zabrinute, pa čak i uplašene. Iako se važnost redovnih kontrola ne dovodi u pitanje, postoje situacije kada ni one nisu garancija da će se problemi sa reproduktivnim zdravljem sa sigurnošću preduprediti. Priroda pojedinih ginekoloških stanja takva je da se većinom otkriju sasvim slučajno, zbog čega je i strah žena od posete ginekologu u potpunosti razumljiv.
U neke od takvih dijagnoza svakako se ubrajaju miomi na materici, jer ovi dobroćudni tumori uglavnom ne izazivaju simptome zbog kojih bi se žene iz istih stopa uputile lekaru. S druge strane, ukoliko izostane njihovo redovno praćenje, miomi mogu postati, između ostalog, i jedan od uzroka problema sa plodnošću. Naravno, prva 3 pitanja na koja će svaka žena želeti da zna odgovor su sledeća:
- Šta su zapravo miomi,
- Kako i zbog čega oni nastaju,
- Na koji način ih je moguće lečiti.
Najkraće rečeno, miomi su najčešća vrsta dobroćudnih tumora koja pogađa žene u reproduktivnom periodu. Procenjuje se da svaka peta žena ima jedan ili više mioma na materici, a oni se u najvećem broju slučajeva otkrivaju oko i nakon 30. godine života. To su čvrste, mesnate izrasline sastavljene iz više slojeva gustih mišićnih i vezivnih tkiva. Zbog toga izgledom podsećaju na glavicu luka, a javljaju se u središnjem mišićnom sloju materice (miometrijumu).
Miomi mogu nastati na bilo kom delu materice, s tim da će se retko naći na njenom grliću ili u blizini jajnika. Najčešće se razvijaju u smeru trbušne ili materične šupljine, a što se tiče njihove veličine, ona varira od mikroskopskih dimenzija (nakon što se tek pojave), pa sve do (ređih) slučajeva kada mogu dostići i veličinu fudbalske lopte. Takođe, miomi vrlo retko nastaju pojedinačno, odnosno daleko češće se javljaju dva ili više mioma na jednom mestu.
Ono po čemu su miomi materice karakteristični jeste što njihov rast u početku protiče bez ikakvih simptoma. Tek kada zbog svoje veličine počnu da pritiskaju susedne organe (mokraćnu bešiku, mokraćni kanal ili rektum), žene mogu primetiti osećaj punoće ili težine u donjem delu stomaka. Ovu neprijatnu senzaciju ponekad će pratiti i bol u krstima, opstipacija (zatvor) ili potreba za učestalijim mokrenjem, dok se u češće simptome mioma ubrajaju produžena ili obilna menstrualna krvarenja, neuredni ciklusi ili povremena krvarenja između dva ciklusa.
Stoga su i problemi sa menstrualnim ciklusom jedan od prvih pokazatelja da postoji mogućnost pojave mioma na materici. Dijagnoza se postavlja ultrazvučnim pregledom reproduktivnih organa, nakon čega je miome neophodno redovno kontrolisati.
Iako sama reč „tumor“ kod žena izaziva opravdanu zabrinutost, treba napomenuti da je strah od prelaska mioma u zloćudnu formu praktično bezrazložan – naime, manje od 0,1 procenta mioma ima šansu da postane maligno. Ipak, praksa pokazuje da pojava mioma u nekim slučajevima može biti uzročnik problema sa sterilitetom, što najpre zavisi od njihovog položaja, broja i veličine.
Isto tako, oprez je neophodan i ukoliko žena planira da ostane u drugom stanju. Iako trudnoća može proći bez ikakvih problema i uprkos pojavi mioma, ponekad se dešava da u ranoj fazi trudnoće dođe do njihovog naglog rasta praćenog jakim bolovima. Na svu sreću, ovakvi slučajevi vrlo su retki, te će velika većina žena do samog kraja uspešno izneti trudnoću.
Uzimajući u obzir nepredvidivost nastanka mioma i njihovog uticaja na reproduktivno zdravlje žene, postavlja se pitanje i da li je njihovo javljanje moguće sprečiti. Konkretan i precizan odgovor, nažalost, nije moguće dati, jer je uzrok njihovog nastanka i dalje relativno nepoznat. Ono što se zna jeste da pojava mioma može biti izazvana pojačanim lučenjem estrogena, a ovaj zaključak izveden je nakon što je uočeno da sa prestankom lučenja ovog hormona u periodu menopauze dolazi i do smanjenja mioma usled prestanka njihovog rasta.
U tom smislu, na nastanak mioma najverovatnije utiče hormonski disbalans izazvan postepenim gubitkom funkcije jajnika. Iako je na ovaj faktor ponekad teško uticati, ono što žene mogu učiniti kako bi sačuvale svoje reproduktivno zdravlje tiče se najpre brige o zdravstvenom stanju u celini, kao i izbegavanja loših navika koje mogu uticati na probleme sa radom hormona.
Što se tiče pristupa lečenju, on će zavisiti od svakog pojedinačnog slučaja. Izvestan broj žena se nikada ne susretne sa izraženijim posledicama zbog dijagnoze mioma materice, a ukoliko laboratorijski testovi ukažu na disbalans hormona kao njihov potencijalni uzrok, ginekolog će prepisati odgovarajuću hormonsku terapiju. S druge strane, uklanjanje mioma operativnim putem najbolje je rešenje u slučajevima kada njihov nekontrolisani rast preti da izazove pritisak na susedne organe ili teže simptome poremećaja ciklusa koji se ne mogu regulisati terapijom lekovima. Kod žena u reproduktivnom periodu težiće se očuvanju sposobnosti rađanja, što znači da će hirurški zahvat biti izveden tako da ne naruši funkciju materice. Ukoliko se utvrdi da miomi zahvataju čitavu matericu, ili prete da svojim rastom zahvate i trbušnu šupljinu, potpuna histerektomija (uklanjanje gornjeg dela materice) biće najbolje rešenje u cilju sprečavanja ozbiljnijih posledica po celokupno reproduktivno zdravlje žene.